KONCERT: Exit Festival 2017 (6. 7. 2017)

Početkom jula, muzički portali najviše bruje o Festivalu Exit. I ove godine, moj raspored praćenja festivalskih nastupa na Exitu bio rezervisan za samo jedan dan ali je zato bio i više nego herojski. Kao neki psihopata,umesto da idem na Tvrđavu radi druženja i zezanja, na Festival sam opet otišao solo i celo vreme sam posvetio isključivo gledanju i slušanju muzike, kako sa Main i Fusion stejdža - tako i sa manjih stejdževa - Future Shocka i Explosive stejdža. Pogledao sam dakle koncerte sledećih bendova: Obojeni program, The Jesus and Mary Chain, Pips Chips & Videoclips, Liam Gallagher, Penetratori, Thell Barrio, Bvana iz lagune i Bjesovi.

Dakle bilo je puno jurnjave i probijanja kroz gužve ali moglo se sve nekako ispratiti. Na Petrovaradinsku tvrđavu sam stigao oko 20:30 i stigao ispred Maina taman na vreme da pogledam nastup Kebre i drugova. Lepo raspoloženi i opušteni, momci iz Obojenog programa su odsvirali pesme Kako to misliš mi, Svaka definicija gubitak je slobode, U tvoj osmeh stane sve, ABCD Avioni, Kad se neko nečem dobrom nada i produženu verziju pesme Nebo nebo plavo je. Drago mi je što mogu da kažem da je postava benda ostala ista kao i prošli put kada sam ih gledao u Pančevu - sa dve bas gitare, Bebecu ostaje puno prostora da svoj bas tretira kao solo gitaru, dok su Kebrini vokali podržani glasom bubnjara Cine. Iako je uvek teško svirati prvi na Mainu - još je rano, dan je, ispred bine nema žive duše, energija manjih i klupskih bendova tu nekako izvetri - dobro uhodani Obojeni program je posao odradio odlično, samo je Kebra nešto muvao pa je često odlazio negde u pozadinu bine ...

Još je bio dan kada su najpoznatiji novosadski alternativci sišli sa bine pa mi nije bilo do neke šetnje po Tvrđavi. Odlučio sam da ostanem ispred Maina i zadržim lepu poziciju pored ograde levo ispred same bine. Nisam dugo čekao i ekipa iz The Jesus and Mary Chain je počela da namešta opremu za zvezde večeri i bilo mi je veoma zanimljivo da gledam postavljanje pojačala, dovlačenje bubnjeva, generalno uzbudljivo muvanje po bini svih tih profesionalaca iz tima JAMC. I konačno, Škotlanđani izlaze na stejdž. Jim je rekao "Hello, We are The Jesus and Mary Chain!" i odmah kreće Amputation. Zvuk je bio perfektan, momci na bini lepo raspoloženi - hladni i blago nezainteresovani, što neki pogrešno tumače kao nemotivisanost i  otaljavanje posla a u stvari to su samo JAMC, takvi su - kakvi su uvek i bili. Čak mi se učinilo sa su ove večeri u Novom Sadu veoma raspoloženi za zabavu i dobar provod! Pred nama su dakle bili Jim Reid (pevač), William Reid (gitarista) kao i "novajlije" Scott Von Ryper (australijski gitarista, vezan i za bend The Black Ryder), Brian Young (njujorški bubnjar nekad u bendu  Fountains of Wayne) kao i Mark Crozer (basista, Nekad sa Jim Reidom u njegovim solo projektima). 

Bend nastavlja svoj nastup pesmama April Skies i Head On, dakle počeli su veoma jako i nisu štedeli ni nas ni sebe! Onda idu Far Gone and Out i Between Planets i tu se već vidi da će ovo biti all killer ni filler nastup. Posle pesme Blues From a Gun Jim je rekao "A sada ćemo vam svirati naše nove pesme ali nemojte paničiti jer mislimo da su veoma dobre. Pridružiće nam se na bini i Bernadette Denning" i kreće zaista odlična Always Sad. Ne znam šta se desilo Denningovoj - ili je imala tremu ili joj mikrofon nije radio - ali je bila veoma tiha i na ovoj pesmi i kasnije na Just like Honey. Onda je usledila pesma Mood Rider posle koje je Jim zapitao "Još ste sa nama, ha?" da bi onda krenula All Things Pass (tokom koje je bubnjar počeo pogrešnu pesmu što je Jim prokomentarisao sa "Ne brinite, probamo nešto ...", znači bez frke i stresa, sasvim opušteno i neprimetno čak i za Main stage). Meni lično, usledio je vrhunac večeri sa pesmama Some Candy Talking i Halfway to Crazy. Pošto se atmosfera zagrejala do usijanja, Jim je sporiju pesmu Nine Million Rainy Days najavio rečima "Izdržite sledeću pesmu, mislim da sam upravo progutao leptiricu!" ali su mu  Young i Crozier pomogli pevajući prateće vokale. Kada se Denningova vratila na binu znao sam da ide njihova najpoznatija pesma - Just Like Honey! Završni deo nastupa je bio posvećen bučnijim pesmama - You Trip Me Up, The Living End, War on peace (pre ove pesme su gitaristi krenuli da se štimuju a Jim je to prokomentarisao sa "Trebalo bih da pričam viceve u ovom delu koncerta!"). Ova pesma ima brzi deo koji se završava tonama mikrofonije i buke. Koncert se završio pesmama I hate Rock and Roll i Reverence, dakle - sa sve mikrofonijom i Jimovim lupanjem stalka za mikrofon ...

Bilo mi je veoma sumnjivo to što JAMC nisu izašli na bis, ali je kasnije ispalo da nijedan od bendova koje sam ove večeri pogledao nije imao bis! Ne znam zašto ...

Onda sam se preselio na Fusion stage da pogledam jedan od meni omiljenih hrvatskih bendova Pips Chips & Videoclips. Pipsi su svoj solidan nastup počeli pred malo ljudi - šteta za tako kvalitetan i dugovečan bend - ali u toku njihovog nastupa se desilo i to da se prostor ispred Fusiona negde kod 3-4 pesme super napuni ali i onda je počeo i da se prazni jer su se ljudi selili da gledaju Liama Gallaghera. Ali, u divnom obrtu sudbine, to što su mnogi napustili Pipse da bi gledali Liama je sasvim lepo kažnjeno - Liam je kasnio sa izlaskom na binu tačno pola sata! Čak sam se i ja smorio čekajući ispred Maina a odgledao sam ceo nastup glavnih alternativaca iz Hrvatske.

Elem, Dubravko Ivaniš Ripper je i ove večeri bio veoma prijatan i živ, pristojan čak i kada je tonac skoro pa sasvim upropastio pesmu Htio bi da me voliš (na refrenu su klavijature bile nedopustivo glasne). Koliko mi se čini, postava benda je ostala ista kao i pre par godina kada sam ih video a osim pomenute pesme, svirali su i sledeće - publici koliko-toliko poznate - numere: Bi li ili ne bi, Kratka povijest, Plači, Fred Astaire, K1, Neobičan dan (Haustorovu pesmu Ripper komentariše relima "Dok nema Rundeka na Exitu... Neka bude Rundeka!"), Narko (divan solo na slajd gitari) i 2x2 za kraj. Šta još da kažem, meni se ovaj nastup jako svideo i nije mi padalo na pamet da se pomeram do kraja ...

Liamu Gallagheru nije lako - iako je ispred Maina bila neopisiva gužva, iako je najavljen kao jedna od zvezdi ovogodišnjeg festivala, iako je pokazao pravo primadona ponašanje kasnivši pola sata sa nastupom, daleko je ovo od Oasisa! Videlo se celo vreme da se Liam opasno bori i da se muči da održi ovo - novi materijal, novi bend - na nekom iole prihvatljivom nivou. Dobro, solo album As You Were mu još nije izašao, tu je samo singl Wall of Glass, prateći bend još izgleda nije definisan (teško je saznati ko su sve članovi, pored basiste Drew McConnell iz Babyshamblesa i povremeno Boneheada, saborca iz Oasisa) ali ipak se radi o jednom od najvećih frontmena u rock and rollu ikada ...  Dakle nastup na Exitu je počeo Oasis pesmama Rock 'n' Roll Star i Morning Glory. Uprkos velikoj vrućini, obučen u jaknu Liam je bio lepo raspoložen kada je izašao na binu. Obratio se na srpskom "Gde ste Novi Sad?!" i time oduševio publiku.

Posle Oasis uvoda krenuo je sa svojim pesmama. Wall of Glass je super singl, pesma upadljiva i slušljiva onako odmah na prvu ruku i trebalo bi da ovo bude solidna singl pesma. Ipak, već kod pesme Greedy Soul kreće komešanje u publici, ljudi odlaze sa prostora ispred Maina (što sam ja iskoristio da se probijem malo napred) i počinju da pričaju međusobno, hvataju se za mobilne telefone i generalno gube interesovanje za svirku sa bine. Onda ide pesma Bold koju bend izvodi akustičnom gitarom. Povratak na sigurno je na kratko obavljen pesmom Oasisa - D'You Know What I Mean? da bi se Liam i društvo hrabro i borbeno nastavilo novim pesmama Chinatown, All I Need, You'd Better Run, You'd Better Hide i Universal Gleam. Kraj koncerta je posvećen pesmama iz Oasis repertoara - "Any Oasis fans here, you look old enough!" - Be Here Now, akustična Wonderwall. I to je bilo sve, sat vremena i nema bisa! 

Kroz užasan oblak prašine uputio sam se ka Future Shock stejdžu gde su binu upravo zauzeli novosadski pankeri Penetratori. Inače bend The Penetrators nastao je 2000 godine a članovi su bili Međa (vokal), Džoni(bas), Draža (gitara/vokal) i Keler (bubanj). Ćira (gitara) se ovom sastavu prikljućio 2001. godine. Pauza sledi 2003. kada Džoni napušta bend, da bi nastavili 2004. sa novim basistom Marijem. Tada se ime benda menja u Penetratori. Bendu se zatim pridruzuje Silvester kao drugi gitarista. Krajem 2004.Međa napusta ekipu a Draža postaje vokal. Novi pevač Hrle dolazi 2005. Ova ekipa opstaje do 2008. kada Hrleta zamenjuje Neša Panker a dolazi i Marko Metalac i tako bend funkcioniše do dan danas. Prvi demo snimak je napravljen 2002. sa kog je pesma Nema predaje izasla u knjizi Novosadska punk verzija. Onda je tokom 2015, i 2016. snimljen album koji se još uvek miksa. Članovi ovog benda su svirali jos i u bendovima Veliki mrest, Pukla bruka, Lost Propelleros, Nekropolis, Nepozvans, Bao Vau i Blow job. Zvuk Penetratora je nastao usled uticaja raznih bendova - od panka do metala, kao sto su: Iron Maiden, Motorhead, PTTB, The Exploited, DRI, ...  Pred malobrojnom ali veoma živom publikom ispred Future Shock stejdža, Penetratori su izveli polusatni nastup tokom kojeg su predstavili svoje brze i energične pesme kao što su Političar, Ratnik, Grad, Reper, Kollo, Jedan skins, ... Nažalost, vidi se da bend ne svira prečesto jer su izgledali pomalo neuhodani i neuvežbani, nekoliko mesta su primetno ispadali ali, sve je to pank valjda ...

Moja jedina ekspedicija među metalce kod Explosive stejdža je bila radi grupe Thell Barrio. Ovaj groove metal bend je oformljen 2005. godine sa željom da se čuju glasovi iz meksičkih favela. Njihov miks metala, hardkora, repa i latino zvuka rezultirao je jedinstvenim zvukom kome su oni sami dali ime "latin-core" i koji je brzo našao svoje poklonike. veoma živi na sceni, ova šestorka funkcioniše sa veoma moćnom tročlanom ritam sekcijom (jedan bubnjar i jedan perkusionista plus genijalni basista) i proizvodi buku koja liči otprilke na ono što je Sepultura radila polovinom devedesetih (albumi Chaos AD i Roots) sa elementima onoga što radi Brujeria (maskirani članovi benda, ektremno teški zvuk). Pošto su potegli iz Meksika bili su veoma srećni što su na bini pa su tokom svog nastupa davali sve od sebe. Pevač je bio veoma komunikativan sa publikom pa ni publika nije ostala ravnodušna. bend je za oko sat vremena odsvirao i pesme kao što su Mi Verdadera Familia, A Toda Madre, Ojo x Ojo (Ojo por ojo), Latino,  ... Sve u svemu, digli su puno prašine ispred Explosivea!

Vratio sam se do Future Shocka da pogledam Bvanu iz lagune i njegov nastup sa celim bendom (klavijature, bas, bubnjevi, gitara). Inače, Bvana je započeo karijeru u novobeogradskom demo sastavu LNG 2000. godine. Već 2001. kaljenje nastavlja zajedno sa Strukom i Sevenom u grupi SUPPAHOUSE. Nakon uspešnog omladinskog staža 2004. završava svoj prvi solo projekat Ko je krao jogurt!?, koji zvanično objavljuje 2007. za TIOLI Records. Za istu izdavačku kuću objavljuje i drugi album Na nivou prosečne cigle (2009). Iste godine Bvana objavljuje svoj prvi collabo album Fujznem Dzigili sa Ajs Nigrutinom, a započinje i saradnju sa Tajzhu Sanom, projektom Povratak korovima. Trend collabo albuma se nastavlja i narednih godina, te 2012. objavljuje čak 2 izdanja -  EP Kol'ko para, tol'ko muzike i 50 evra micc, zajednički album sa Mikri Mausom. 2013. godinu u Bvaninom stvaralaštvu je obeležila saradnja sa Bassivityjem na dva EP izdanja: BVANAMATOR5000+ - B5K+ sa Cobijem i Velkam tu Dzigi Taun sa Rastom. Talas collabo albuma se zavrsava 2014. objavljivanjem albuma Neznani ludaci sa istoimenim bendom koji ga je pratio na nastupima i EP izdanja Dvojezicna ploča sa osječkim reperom Kandzijom. Za ovaj projekat je vezan kuriozitet da je objavljen i na vinilu. Nakon dve godine odmora u strudijskom radu, Bvana 2016. godinu dočekuje oran i spreman, sa četvrtim solo albumom Čelicno mudo u izdanju digitalne etikete Nocturne. Zajedno sa reperom Liderom, u sklopu polusatnog nastupa Bvana je odradio sledeće pesme - JBN loš, Vuci me za tuki (Liderova pesma), Bvana nemoj više, Rimujem i kradem, Manifest, 6PACK, Na Adi i za kraj (uz negodovanje tonca) Koliko para - toliko muzike. dakle, kratak ali efektan nastup Bvane iz lagune. Bilo je dosta ljudi ispred bine i Bvana je mogao da se pohvali da će na ovogodišnjem Exitu nastupiti još jednom, zajedno sa projektom Sve barabe u subotu na nedelju ujutro ...

A ja sam jutro dočekao uz - Bjesove!

Bila je ovo veoma opuštena, svirka na granici neformalne. marinko i društvo su se izborili za malo duži termin pa smo uživali u skoro 90 minutnom koncertu! Počeli su sa pesmama Probudi me, Sjaj, Ustaj mako zemljo, Probudi se i Kiša. Dakle red svojih red obrada ali sve od reda atmosferičnih i teških. Dve solo gitare (Slobodan Vuković i Ivan Kovačević, svaki sa tonama raznih efekata), dva bubnjara koji se smenjuju tokom koncerta (Miroslav Marjanović i Ramon Hamel, svirali su naizmenično, tako da ovaj drugi ponekad uskoči kao perkusionista ili kao prateći vokal), basista Marko Marković precizan i stabilan kao kamen temeljac (a uz to je imao ulogu pevača što glavnih što pratećih vokala) i na sve to nikad bolji Marinko, kao pevač koji kao da još uvek iznova otkriva svoje vokalne sposobnosti, pa ume da nas iznenadi nekim novim pevačkim izrazima ... Koncert je kao što rekoh bio veoma opušten i tek kod Bjesova sam video da muzičari i puše i piju tokom nastupa! (Pankeri Penetratori su samo pili ...) Usledile su pesme Čekam dan, Vraćam se dole (veoma zanimljivo - strofe je otpevao basista Marković, Marinko tek refren), Aikido, Gradot e nem (predivna izvedba pesme grupe Mizar), a onda su se bubnjevi nešto pokvarili pa su Marinko i  Kovačević izveli akustičnu verziju pesme Bolje ti.

Onda je opet sve bilo OK i bend je krenuo na pesme Odvedi me do reke, On je sam (pesma sa prvog albuma") i Avioni pevaju (tu je Marinković improvizovao dodatni tekst). Onda idu Svetla svetlosti, pa Besan pas (tu se inače Marinko dohvatio gitare i jedno vreme se bavio proizvodnjom neopisive gitarske buke, uz pomoć Vukovića na pedalama tj. efektima). Svanulo je, bio je već dan kada su Bjesovi odsvirali poslednju stvar - Ime. Kad sam se konačno okrenuo i krenuo kući, nije bilo više od pedesetak ljudi ispred bine. Umornih, ali prezadovoljnih ljudi, poput mene!

Bio je petak i bilo je oko pola šest ujutru i lepo je bilo šetati Novim Sadom koji se upravo budio i kretao na posao. Uzeo sam kafu za poneti u prvoj radnji koja ju je imala, ušao sam u kola i stavio crne naočare. Preda mnom je bilo sat i po vožnje do Kovačice ...