KONCERT: The Cure u Novom Sadu (4.7.2019)

Mozak je čudna stvar, naročito kod nas malo starijih. Kao i mnogi moji vršnjaci i ja se često uhvatim u grešci da mi se za nešto čini da je bilo pre par godina a zapravo je prošlo deset. Isto tako, pre koju godinu mnogi su se uhvatili u zabludi da je 1990 bila pre deset godina a zapravo je već bila 2010. Zato nije tako lako prihvatiti činjenicu da rodonačelnici post-panka i gothic rocka The Cure rade već više od četrdeset godina a da je od njihove najpoznatije ploče - Disintegration - prošlo tačno trideset! Ali život ne oprašta ljudske zablude i neke stvari su i više nego očigledne, juče je ispred Main Stagea teško bilo videti osobu mlađu od 35 godina. 

Hodajući u većoj grupi darkera dugom stazom pored petrovaradinskog bedema, u pravcu prema besmislici zvanoj fan pit, uvideo sam da ja - sveži četrdesetogodišnjak - predstavljam mlađi deo ove tihe kohorte u crnom. U poređenju sa infernalnim hordama zla koje smo izlazeći sa festivala oko ponoći sretali na ulicama petrovaradina, fanovi grupe The Cure su izgledali kao publika u Kolarcu. Sve ovo još smešnijim je činila činjenica da su predgrupa za The Cure bili kultni post-rokeri 65daysofstatic, majstori buke koji svoju muziku skrivaju iza mora gitarskih pedala a na sceni su već punih osamnaest godina.

  

Slavnih dana festovala smo se posetili u momentu kada je počela da pada kiša. U početku tek pokoja kap ali onda sve jače i jače, sve dok nije počeo pravi letnji pljusak. Ništa strašno ali bilo bi nam mnogo lakše da bend nije kasnio ... Pokisli smo skroz, publika je dozivala bend ali na sceni su se dugo muvali samo tonci (među njima i Eden Gallup, sin Simona Gallupa, basiste). Ali onda, na binu izlaze Jason, Roger, pa Simon! Zvuk sa trake označava da kreće najpoznatija uvodna pesma grupe - Plainsong. Kiša lije kao iz kabla a na scenu polako i bez previše entuzijazma izlaze Robert i sasvim sa desne strane Reeves. Gledajući ih u ovom momentu niko nije mogao da pretpostavi da će svirka biti ko-zna-šta. The Cure izgledaju neraspoloženi, možda ih je zabrinulo to što je njihova prva svirka u Srbiji praćena pljuskom ili im večeras naprosto nije bilo do spektakla, ali publika nije skrivala svoje oduševljenje. Mi posle 40 godina čekanja prvi put vidimo The Cure u Srbji! I nema tog lošeg vremena koje će da nam oduzme to zadovoljstvo! 

Druga pesma je - naravno - Pictures of you i u meni se rađaju misli kako bi bilo super da - kad je već kiša - ovako nastave i odsviraju nam ceo album Disintegration od početka do kraja! Moje želje su se brzo raspršile - treća pesma je High, pop stvar sa najkomercijalnijeg albuma grupe - Wish. I opet me obuzima taj osećaj da će bend izgleda samo na brzinu smandrljati i otaljati nastup ... Ali, usledio je  maestralni blok pesama koji nas je sve podsetio od čega su ovi momci na bini napravljeni! Prvo, A night like this. Jedna od najsjajnijih pesama sredine osamdesetih, pesma tako dobra da su iz nje čak i EKV pozajmili glavni rif (Magi je odavde uzela glavni deo za pesmu Sedam dana, odličnu pesmu u svakom slučaju). Otprilike u ovom momentu konačno staje kiša. 

Koliko bendova znate da uživo sviraju svoje b-strane? Verujem veoma malo, ali The Cure su izdali celu kolekciju svojih b-strana i Join The Dots (2004) predstavlja jedno od najomiljenijih izdanja u kolekciji svakog fana grupe, tako da su b-strane njihovih singlova veoma bitan deo mitologije oko ove grupe. Bend je u Novom Sadu odsvirao i pesmu Just one kiss, radi se o pesmi koja je bila b-strana singla Lets go to bed. Predivna pesma i video sam da su je već svirali na ovoj turneji, što ipak nije pomoglo Rogeru da zapamti kako pesma ide, pa je jednu od melodija koje su trebale da budu odsvirane na klavijaturama odsvirao Robert na gitari. Mada je ne verujem da je to puno ljudi primetilo ... Usledio je povratak na Disintegration materijal - pesme Lovesong, Last dance i Fascination street (uz jednu pesmu između, radilo se o pesmi Burn koja nije ni na jednom albumu grupe The Cure nego se radi o pesmi koja se našla na sandtreku za kultni film The Crow (1994). Koncert onda malo oživljava, pesmama Never enough (Simon sa nogom na monitoru i pesnicom u vazduhu), Push (odličan Roger na klavijaturama), Inbetween days (Robert uzima akustaru u ruke), Just like heaven (jedna od onih gde svi znaju ceo tekst), From the edge of the deep green sea ("Put your hand in the sky ...") i Play for today (publika peva horski glavni rif). Da se glavni deo koncerta bliži kraju pomislio sam kada su počeli da sviraju A forest (i završili je bez puno odugovlačenja) ali onda smo dobili veoma zanimljiv blok pesama: Primary (jedna od samo dve odsvirane pesme iz ranijeg, post-punk perioda rada grupe, sa albuma Faith), Shake dog shake (kultna pesma koja je dugo služila za uvod u koncerte), a onda ultramračna i preteška Watching me fall (sa danas pomalo zapostavljenog albuma Blodflowers) i biser za sam kraj, pesma Disintegration, posle koje bend silazi sa bine bez ijedne reči. 

Tonci ekspresno izlaze na binu i pomislio sam da je kraj i da neće biti bisa, ali posle 2-3 minuta veseli i razdragani Robert izlazi na scenu, uzima samo mikrofon i kreće fantastični blok sastavljen od pesama Lullaby, Catterpillar, Walk, Doing the unstuck, Friday I'm in love i Close to me. Dakle, kao i New Order pre nekoliko godina, bis je poslužio da bend na bini napravi bezmalo žurku! Frontmen grupe, pevač i gitarista Robert Smith, koji ove godine napunio šezdesetu, na sceni izgleda pristojno za svoje godine. Iako je u ukupnom miksu bio malo tiši, glas mu je još uvek veoma dobar a gitarski je - još po prvom odlasku Porla Thompsona - sasvim preuzeo ulogu solo gitariste bez mane. Iako pati od potpunog odsustva bilo kakve pop-idol pretencioznosti, Robert je na sceni sasvim solidan frontmen koji sa lakoćom animira fanove ispred bine (one malo dalje - zbog kratkovidosti - ne vidi pa ih i ne ferma previše). Njegov verni saborac, basista Simon Gallup je u zadnje vreme ozbiljno počeo da kanališe svog unutrašnjeg Stiva Harisa (iz Ajron Mejdena) ali je i dalje veoma lep čovek koji pleni svojom živom pojavom na bini i muzičarskom sposobnošću da od bas gitare napravi i ritmičan i melodičan a na momente čak i glavni instrument u pesmi. Klavijaturista Roger Odonnel je čovek koji se grupi triput pridruživao i iz nje dvaput bivao izbacivan, što je neka vrsta uvrnutog dokaza da se radi o profesionalcu koji je sa jedne strane veoma teško zamenjiv (na primer cela ploča Disintegration je album koji počiva na klavijaturama i bez njih ga je veoma teško izvoditi) a sa druge strane se radi o liku kojem je važnija muzika od lične sujete. Iako ga je Robert dvaput izbacivao iz grupe i dvaput zvao nazad, Roger je bio deo žurke na bini kao da je deo grupe od 1978. a ne od 1987. tj. 1994. tj. 2011. Isti je slučaj i sa bubnjarem Jasonom Cooperom. Radi se o najmlađem članu benda, liku koji je od 1994. - kada se pridružio - ostao i ostaje duboko u senci legendarnog Borisa Williamsa, bubnjara koji je sa grupom bio od 1984. do 1994. i kojeg najzagriženiji fanovi grupe i sada vide kao jedinog pravog. Uprkos svemu, Jason je evo opstao do danas - posle Roberta i Simona, Jason je deo grupe duže nego bilo koji drugi njen član. Najstariji čovek na bini ali i noviji član grupe The Cure je rock and roll legenda Reeves Gabrels, gitarista veteran koji je dugo svirao sa Davidom Bowiem. U bend je doveden 2012. kao brza zamena za svestranog Porla Thompsona, valjda je trebalo da bude tu za kratko ali čovek je ostao ... Ipak, dok je Thompson bio genijalni solo gitarista i sposoban klavijaturista, Gabrels ovde samo drugi gitarista koji ima malo značajnijih deonica sa kojima bi zablistao na bini. Vidi se da je tu kao neka vrsta ad hok rešenja i na sceni je Gabrels skoro sasvim nevidljiv, često se ni ne pretvara da nema šta da svira. Veoma mi je žao što je Robert onomad iz grupe izbacio vernog Perryja Bamontea (koji je bio solidan gitarista i klavijatirista) da bi sada uz sebe imao čoveka kojem je rad u The Cure neka vrsta čudnog kurioziteta u bogatoj muzičkoj karijeri, kao da je ovo na neki način ipak "ispod njega" ...

Elem, da se vratim svirci, The Cure su za sam kraj odsvirali još i Why can't I be you i Boys don't cry. Pre nego što su sišli sa bine Robert je prokomentarisao da sada kreće ceremonija otvaranja festivala, što je potpuni nonsens jer ispada da ovo dosad - dva velika benda na main stageu - nije bilo ništa ... Ali tako je to. Posle The Cure, dakle pre zvaničnog otvaranja, pohitali smo da odemo sa tvrđave jer nas je svečano bilo baš briga za sve ostalo što je ovaj festival ove godine imao da ponudi. Za kraj mogu samo da pomenem da je u smislu kvaliteta provoda ovogodišnji Exit Festival još jedna stepenica u strmoglavom padu na dole, i upravo zato će ovogodišnje izdanje festivala verovatno oboriti sve rekorde posećenosti a zarada organizatora festivala će verujem biti astronomska ...  Enjoy!

KONCERT: Bitipatibi (Pančevo, 2.3.2018)

"Super, samo da ne bude neki kijamet u petak ..." rekao sam uredniku kada me je obavestio da nam je obezbedio ulaz na koncert grupe Bitipatibi u pančevačkom Apolu. To je zaista nešto što ljudima iz gradova nikad neće biti dovoljno jasno, to koliko je nama iz provincije teže i komplikovanije da pratimo scenu, posećujemo koncerte, izložbe, bioskopske projekcije, pozorišne predstave. Ne postoji ta neka udobnost da pešice ili gradskim odeš par stanica do mesta dešavanja, nego apsolutna svaki odlazak na neku svirku podrazumeva da planiraš vreme, prevoz, novac koji ide za sve ostalo osim same ulaznice, ... Ako ne voziš onda se snađi za prevoz posle koncerta (u najgorem slučaju smrzavaj se do prvog jutarnjeg busa) a ako voziš, traži parking, i ne zaboravi da nema pića ako voziš! Elem, kako to već biva, u petak ujutru je padala ledena kiša koja se uveče pretvorila u običan pljusak koji se srećom nije ledio na tlu. Ipak nije bilo lako voziti ni po pljusku ... Naročito kada sam posle dvadesetak minuta shvatio da je iz nekog razloga prestalo da mi radi grejanje u kolima! Te večeri, iz Kovačice je na koncert išlo nas troje, dvojac iz webzina Helly Cherry i Vlada iz Lenhart Tapes. Dok smo se smrzavali u hladnoj kabini mog automobila, Vlada je pričao malo o beogradskom Festivalu Novo doba to jest o Fijuk sajmu malih i nezavisnih izdavača i izlagača koji će u aprilu biti posvećen upravo kovačičkoj underground sceni ...

U Apolo salu pančevačkog Doma omladine smo stigli među prvima, na kartama sreli Unu koja je i uživo veoma lepa, prijatna i naizgled neopterećena činjenicom da vodi jedan od vodećih bendova alternativnog rocka na ex-YU prostoru. Osim toga, bila je ljubazna i pre koncerta je celo vreme zujala među publikom koja je pristizala veoma, veoma polako. Mislim da je prošlo oko sat vremena od našeg dolaska i početka svirke. Na kraju se u Apolu sakupilo stotinjak ljudi, što je malo za veliki grad kao što je Pančevo, iako je bio u pitanju petak. Nije bilo predgrupe ali je Una rekla da će svirati dugo, iako imaju samo dva albuma iza sebe koncert je lepo potrajao, jače od sat i po sigurno!

Na bini su dakle pevačica i klavijaturistkinja Una Gašić, gitarista Todor Živković, basista Srđan Popov, bubnjar Ernest Džananović (poznatiji kao član grupe Presing) i saksofonista Dušan Petrović (poznatiji kao član grupe Plejboj). I ono zaista jeste malu čudno kada je u jednom rock bendu u centru pažnje klavijaturista. Naime neposredno pre svirke smo pričali o tome kako je nezgodno imati klavijaturistu kao frontmena jer je neko ko treba da ima sve oči na sebi zaklonjen klavijaturama, skalamerijom od stalaka i raznom pratećom aparaturom i uopšte nema mogućnost da se kreće po bini. Meni je od svih bendova na pamet pao samo bend A Flock of Seagulls koji su morali da izmisle one čudne frizure da bi se pevač video na bini ... Onda je neko - možda baš Una - pomenuo bend Beach House koji inače sviraju sličnu muziku kao i Bitipatibi.

Dakle bend je izašao na binu oko 22:30 i koncert su počeli pesmama Jagode, Dušo, Letnja pesma, Žurka i Glečeri. Odmah se videlo da je zvuk benda na sceni prilično veran njihovim studijskim snimcima ali postoje i razlike - ovde imamo zvuk celog benda gde klavijature nisu toliko dominantne nego dinamiku unose i gitara, bas gitara, živi bubnjevi a tu je i inovacija u vidu saksofoniste koji doduše svira samo na nekim pesmama, ne na svim. Osim toga, na bini Una ne svira klavijatire celo vreme nego samo glavne i melodijske deonice, a radila je i sa semplerom. Iz nekog razloga se celo vreme mučila sa nekim slušalicama koje je koristila valjda umesto monitora. 

Koncert je nastavljen pesmama Galaksija, Lešnici divlji, Pesma Beogradu (Kafane), Pola 10, Najmračnija i Okean. Primećujem kako je veoma zanimljivo gledati bend koji je negde na pola puta između undergrounda i relativne, veoma ograničene popularnosti. Dakle među prisutnom publikom su u glavnom fanovi i ljudi koji prate srpsku scenu alternativnog rocka i svi nekako ožive kada naiđe pesma koja se uz pomoć efektnijeg spota zavrtela You Tubeom, dok ostale pesme prate tek ljubopitljivi pogledi i umereno njihanje. Dakle upravo tu se vidi tužni nedostatak većih, regionalnih i etabliranih medija u Srbiji - radio stanica (B92), magazina (nekad davno Ukus nestašnih ili Vreme zabave, kasnije Popboks), televizija (RTS-ov 3K, nekadašnji studio B) - koji bi otkrivali i popularizovali bendove koji su danas rasuti na sve strane, osuđeni na YouTube i Bandcamp gde izdaju i po 2-3 albuma dok ih ne primeti iole veći broj ljudi. 

Usledile su pesme Zgrade, Gluposti, Teget, Mali Betmeni, Andrija i Fanki. Inače, postava benda Bitipatibi se u zadnje vreme menjala a najveća promena je čini mi se bila kada je iz grupe otišao gitarista Ivan Skopulović (sada u grupi Artan Lili) te je uslovno rečeno danas tu samo Una iz originalne postave. Uprkos svemu tome u Pančevu je nastupio jedan veoma uigran bend sa odlično razrađenim repertoarom. Nije bilo upadljivih grešaka i ispadanja a pored prilično statične Une na bini su veoma lepo funkcionisali dinamični gitarista Živković - koji je veoma efektno "skinuo" i unapredio Skopulovićev stil sviranja - i basista Popov koji je osim sviranja na nekim pesmama pevao prateće vokale.  Koncert je završen pesmama Milutine i Mi smo od šećera. Pre odlaska sa bine, Una je najavila svirke koje će bend imati u Srbiji i regionu (Kragujevac, Sarajevo, Zadar, ...). 

Kiša nije stala ni na povratku kući, ali oko 1:30 počeo je da pada sneg tako jako da je to izgledalo kao elementarna nepogoda. Veoma brzo su nestali i asfalt i bela linija i predamnom - dokle god su farovi dosezali - su bili samo sneg i i led. Morao sam da smanjim brzinu a temperatura je izgleda pala ispod nule i na pojedinim delovima puta smo imali osećaj da lebdimo jer su kola izgleda malo-malo proklizavala ...

Na svu sreću na putu vie§inom nije bilo žive duše i mogao sam da vozim onime što sam ja procenio kao sredina puta. Na momente, kada bi konačno naišla neka kola da se mimoiđemo shvatio bih da vozim levom trakom pa sam morao polako i oprezno da se vraćam u ono što bi trebalo da bude moja traka, ali ko zna ...  Ko zna, jer je zbog nedostatka grejanja u kolima kabina počela opasno da se zamagljuje i uskoro sam morao da svako malo brišem šoferšajbnu! Na kraju krajeva, pravi spojler je to što pišem ovaj izveštaj!

Ipak, koncert je bio glavni doživljaj! Bitipatibi su zaista sjajni i nemojte ih nikako propustiti ako budete imali prilike da ih pogledate uživo!

Sve FOTKE by SENSARTURE.

KNJIGE: Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017)

Đorđe Kadijević (1933, Šibenik) je u srpskoj javnosti poznat kao filmski autor kojeg se setimo prevashodono kada se pomenu filmovi Leptirica i Sveto mesto. Iako je režiser koji se na jugoslovenskoj sceni pojavio još šezdesetih – filmovima koji su bili deo tzv. crnog talasa – i iako je njegov rad bio najšire dostupan kroz TV seriju Vuk Karadžić RTB-a, do danas ga mlađa i srednja generacija ipak najviše poznaje po njegovim – za naše prilike pionirskim – horor ostvarenjima. Već dugo se oko Đorđa Kadijevića gradi status kultnog autora horror filmova, ali ima tome evo već desetak godina od kako se i filmski kritičari mlađe generacije ozbiljnije posvećuju ovom autoru. Počelo je to studijom U brdima horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, 2007) i zbornikom Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008) da bi se kultni status Đorđa Kadijevića definitivno potvrdio ovogodišnjim monumentalnim delom, (auto)biografijom Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017). Za sve tri ove knjige, zaslužan je niški pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac i esejista Dejan Ognjanović.

U najlepšoj tradiciji autobiografija sastavljanih u vidu serije intervjua – podsetimo se na primer knjiga Linč o Linču i Kješlovski o Kješlovskom koje je na srpskom izdalo izdavaštvo Hinaki – Ognjanović je u periodu od nekoliko godina obavio veći broj razgovora sa Kadijevićem i svi ti razgovori su objedinjeni su – zajedno sa velikim brojem ekskuluzivnih fotografija iz lične arhive režisera – u ovu impozantnu knjigu od skoro 500 stranica.

Kadijevićeva filmska karijera je, dakle, počela je još sa filmovima tzv. crnog talasa i radi se o zaista – za to vreme – subverzivnim ostvarenjima. Prvo od takvih je film Praznik (1967) u kojem se Kadijević sasvim hrabro posvetio prikazivanju jedne ratne priče u kojoj su svi glavni akteri iz kvislinškog tabora – četnici i nedićevci. Dakle u doba realnog/samoupravnog socijalizma i ekspanzije partizanskog filma, Kadijević je snimio ratni film u kojem se partizani uopšte ne pojavljuju. Ovde je zanimljivo pomenuti epizodu sa cenzurom, koja u to vreme nije bila tako isključiva, a pokazalo se ni previše relevantna. Na cenzorskoj komisiji je za Praznik procenjeno da se radi o filmu koji bi trebalo zabraniti, ali pošto je cenzor ovo ostvarenje video i kao najbolje debitantsko ostvarenje dotad viđeno u socijalističkoj Jugoslaviji, Praznik je išao u redovnu distribuciju tokom koje je prošao više-manje nezapaženo. S jedne strane cenzura nije bila isključiva, a sa druge strane sama subverzivnost (inače prilično teškog i teskobnog) filma nije bila dovoljna da privuče veći broj ljudi u bioskope. Posle svog debitantskog, hvaljenog, ali slabo zapaženog Praznika, Kadijević je snimio Pohod (1968), o još jednoj subverzivnoj ratnoj priči. Ovaj put pratimo Čilu, radnika na imanju koji pred završetak rata luta ratom zahvaćenom Srbijom, krijući se od Nemaca, četnika i partizana. Čila nije sam, tokom svog lutanja od nemila do nedraga, glavni protagonista je privržen jednom teletu koje celo vreme vodi sa sobom. Tako je sve do konačnog oslobođenja kada dolazi do prinudnog otkupa i tada mu narodna vojska oduzima tele. Želimir Žilnik je Pohod nazvao najcrnjom tačkom crnog talasa. Treći film iz te nikad završene Kadijevićeve trilogije trebalo je da se zove Kraj rata, ali to delo nikad nije snimljeno jer se u to vreme na Kadijevićeve „drske interpretacije ratne i okupacijske stvarnosti” već gledalo kao na filmove crnog talasa, dakle kao na previše subverzivna dela. Kadijević inače odriče svoju pripadnost toj grupaciji jugoslovenskih autora (Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović…) iako je po Lordanu Zafranoviću Kadijević bio i radikalniji od navedenih autora.

Posebno je zanimljiva epizoda o trećem Kadijevićevom filmu – filmu Žarki. U ovoj ratnoj drami u produkciji Kino-kluba Pančevo glavni protagonista Žarki pada u ruke folksdojčerima. Oni ga u lancima vode od sela do sela i javno muče da bi iz njega izvukli imena ljudi iz pokreta. Žarki (tumači ga Jovan Janićijević Burduš) odbija saradnju i biva živ sahranjen. Nažalost radi se o filmu kojeg se Kadijević odriče (Ja taj film ne smatram svojim. Kao da ga nisam ni snimio.) zato što kao režiser imao doista nepremostivih problema tokom produkcije ovog dela (Film je bio producentski onemogućen. Ja sam taj film počeo da snimam, i dospeo u producentsku mat-situaciju, …, ali ove okolnosti su bile naročito nesrećne jer su bile vezane za pokrajinsku kinematografiju. … A Vojvodina je tada imala svoj poseban fond za kinematografiju i za njih je bila velika uzurpacija da sada nekakav beogradski filmski ansambl i ekipa dođu da se mešaju u njihov ambijent i snimaju beogradski film na vojvođanske teme).

Produkcija Žarkog je dakle bila u rukama entuzijasta iz Kino kluba Pančevo, ali se prema Kadijeviću radilo o mladim, neiskusnim i neprofesionalnim zaljubljenicima u film, ljudima koji su bili puni dobre volje, ali koji su nažalost bili potpuni diletanti bez ikakve filmske škole. Na sve to, na pančevačkog producenta se navuklo neprijateljstvo vojvođanskih tj. novosadskih reditelja (Kadijević izdvaja Želimira Žilnika i Karolja Vičeka) koji su Pančevcima stavljali klipove u točkove sa namerom da film propadne. Na kraju je Žarki – koji je zamišljen kao martirološki i antiherojski film – postao delo bez pravog efekta i bez prave snage, nimalo sličan ostalim filmovima iz Kadijevićevog opusa. Zato Kadijević nije tražio, ni dobio honorar za ovaj film. Kao što to u životu već biva, Žarki se tada prikazivao u bioskopima širom Vojvodine i to sa izuzetnim uspehom. Bio je to Kadijevićev film sa najvećim brojem gledalaca.

Zanimljiva je i epizoda sa snimanja filma Sveto mesto gde Kadijević govori o snimanju veoma lepih i upečatljivih scena u ambijentu napuštene crkve. Ove scene su snimane na pravoj lokaciji – u stvarnoj napuštenoj crkvi u južnobanatskom selu Dolovo. Lutajući po Deliblatskoj peščari, ja sam u selu Dolovu naišao na jednu čistinu pored groblja na kojoj je stajala napuštena grobljanska crkva koju je podigao, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, jedan bogataš, vlasnik velikih površina zemlje. … Bila je jako zapuštena i oštećena, … ali još uvek je bila kompletna … U međuvremenu je ta porodica nestala, izumrli su svi i za to mesto nije trebalo tražiti dozvolu ni od koga ili bilo šta plaćati. Nezaboravne i predivno snimljene scene bdenja studenta teologije Tome (tumači ga Dragan Jovanović) nad telom Katarine (prelepa Branka Pujić) koja svake noći u crkvi ustaje iz sanduka i pokušava da priđe prestrašenom mladiću su do danas ostale urezane u pamćenje svakog poštovaoca domaće kinematografije. A eto, snimane su negde tu, pored nas…

U nastavku knjige možete čitati o Kadijevićevim ostvarenjima Pukovnikovica (1973), Darovi moje rođake Marije (1969), Čudo (1971), Zakletva (1974), Beogradska deca (1976), Aranđelov udes (1976), Marija (1976), Čovek koji je pojeo vuka (1981), Napadač (1993), kao i o TV serijama Nikola Pašić: poslednja audijencija (2008) i dokumentarcu Tito i umetnost (2014).

Naravno, najveći delovi knjige posvećeni su danas već kultnim delima Leptirica (1973), Štićenik (1973), Devičanska svirka (1973), Sveto mesto (1990), kao i filmu Karađorđeva smrt (1983) i seriji Vuk Karadžić (1987). Posebno zanimljiv segment je poglavlje posvećeno nerealizovanim scenarijima. Ovde Kadijević govori o desetak scenarija za filmove i TV serije koji nikad nisu snimljeni, kao i o razlozima koji stoje iza izostanka njihove realizacije.

Mnogi režiseri sa područja bivše Jugoslavije zaslužuju jednu ovakvu impozantnu i sveobuhvatnu biografiju a Dejan Ognjanović i novosadski „Orfelin” su izdanjem o Kadijeviću nesumnjivo postavili jedan visoki novi standard u sastavljanju ove vrste knjiga na ex-YU prostoru.

KONCERT: Nick Cave and The Bad Seeds (Beograd, 28.10.2017)

Kada je prošli put Nik Kejv nastupio u beogradskoj Areni bila je 2008. i iz ove perspektive mi se to vreme čini kao pradavna prošlost, od tada se zaista mnogo toga promenilo. Zaobiđimo sad sve što se za to vreme izdešavalo kod nas - jer to svi znate - ali možemo pomenuti šta se izdešavalo u životu Nika Kejva. Posle albuma Dig, Lazarus, Dig!!! i te turneje, Nick Cave and The Bad Seeds su napravili petogodišnju pauzu. Kejv se okrenuo projektu Grinderman. Grinderman je odradio dva albuma sa kojima je Kejv na neki nacin pokušao da se vrati korenima i rudimentarnoji i sirovoj gitarskoj buci koju je stvarao pocetkom osamdesetih. Posle tog - zapaženog, čak prilicno uspešnog - perioda traženja nove inspiracije Kejv se vratio Seedsima. Ipak, dva albuma koji su nastali nisu ni nalik onome što je Kejv ranije radio - ni sa Bad Seedsima, ni sa projektom Grinderman! Radi se o plocama Push The Sky Away - sa tim albumom je bio kod nas 2013. na festivalu Exit - i Skeleton Tree, u okviru cije turneje je sada posetio Beograd. I na ova dva albuma Kejv se puno oslonio na Vorena Elisa. Produkcija je postala mnogo svedenija, gitare su pomalo ustupile mesto sintisajzeru, kratke priče od kojih nam se ježila koža na glavi su ustupile mesto tekstovima u kojima odjednom ima mesta i za Hanu Montanu i za Higsov Bozon ... jednostavno Nick Cave and The Bad Seeds su ušli u novu fazu, rodeni su ponovo, kreiraju albume za novu generaciju fanova! Nažalost, izmedu dve ploče, 2015. Kejv je izgubio šesnaestogodišnjeg sina Artura koji je poginuo nesrećnim slučajem. Dosta o ovom periodu iz Kejvovoj života možete saznati iz dokumentarca  One More Time with Feeling (Andrew Dominik, 2016).

Što se nas ovde tiče, mi smo tu gde jesmo, Srbija je tu gde jeste, ali i u takvoj Srbiji Nik Kejv je napunio Arenu! Tridesetak godina traje neka vrsta ljubavi izmedu Nika Kejva i njegovih fanova u Srbiji. Jedan od najupečatljivijih utisaka sa Kejvovoj koncerta 2008. mi je bio taj da sam posle koncerta, izlazeći napolje, na podu u Areni našao izgubljeni studentski indeks. A bio je to onaj prastari, jugoslovenski, crveni indeks neke studentkinje  - tada sigurno već odrasle žene - koja je došla na koncert da se valjda podseti na početak svojih studija i 1990. kada je Nick Cave nastupio u Beogradu. Ali nije samo nostalgija faktor Kejvove popularnosti jer je Kejv imao veoma uspešan nastup i na Exitu prepunom raskalašne, obesne i bezobrazne mladeži. Kada sam tada - pre četiri godine - pisao report sa tog nastupa, konstatovao sam da su Nik Kejv i The Bad Seeds toliko popularni u Srbiji da bi ovde mogli raditi koncerte bar jednom godišnje. Ima dakle nešto u tom njihovom senzibilitetu što evo već tri decenije održava jednu jaku i čvrstu bazu fanova, zapravo veliku grupu  - raznolikih a zapravo dosta sebi sličnih - ljudi, grupu koja prati Kejva još od druge polovine osamdesetih i koja na koncerte sad evo dolaze sa svojom decom ... Mada, moram i sam da priznam da nije teško bilo ostati Kejvov fan sve ove godine, prosto taj čovek nije izdao ni prosečnu a kamo li lošu ploču!

Za razliku od prethodnog nastupa u Areni - kada smo bili pravi srećnici jer smo dobili malo drukčiji repertoar i čak 5 pesama više od ostalih gradova na toj turneji - za svoj treći koncert u Beogradu i četvrti u Srbiji Nik Kejv je odradio u dlaku isti nastup kao dva dana ranije u Pragu. Čak i spontani delovi koncerta su zapravo desili i dva dana ranije u Pragu. Ali moram priznati da je i tako ovo bio odličan, izuzetan koncert! Pre svega, sasvim hrabro i bez ikakvih sklonosti da udovoljava bilo kojoj generaciji svojih fanova, Kejv se orijentisao na nov materijal, na pesme sa prethodna dva albuma. Koncert je počeo  - oko 20:30 - sa mračnim, sumornim i narativnim novim pesmama, dakle Anthrocene, Jesus alone i Magneto, a na ove tri pesme se sasvim lepo nadogradila pesma Higgs Boson Blues. Radi se dakle o sada već višedecenijskoj upadljivoj i nekako prirodnoj bliskosti Nika Kejva sa multitalentovanim multiinstrmentalistom Vorenom Elisom, dakle čovekom koji je možda i najodgovorniji za muzičku produkciju i dizajn zvuka na prethodna dva albuma grupe, čovekom koji bukvalno razbija nekoliko instrumeneta (samo u Beogradu je svirao gitaru, klavir, violinu, sintisajzer, ...) i sa kojim je Nick Cave snimio par važnih soundrack albuma i sa kojim je svirao i u projektu Grinderman. Pominjem muziku za filmove jer je možda je upravo na tim soundtrack albumima - za filmove  The Proposition, The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford, The Road i Lawless  - ključ atmosferičnog i kontemplativnog zvuka koji danas prave Nick Cave and the Bad Seeds. 

Posle sumornog uvoda, srce mnogih fanova je zakucalo jace i brže kada su krenule - tačnije rečeno eksplodirale - pesme From Her To Eternity i Tupelo. Tu se konačno pokazala sva - možda dotad malo spoutana - snaga The Bad Seedsa! Super su zadnja dva albuma i dobar je Warren Ellis ali The Bad Seeds u grandiozno punom sastavu (poslednju zvaničnu inkarnaciju - na prigodnoj on and off bazi - čine Martyn P. Casey, Toby Dammit, Conway Savage, Jim Sclavunos, George Vjestica i Thomas Wydler) su ona prava aura koja od Kejva čini Kejva. Ove dve pesme su bile izuzetno bučne i energične i podsetile su nas na sve razloge zašto smo zavoleli i zašto tolike godine volimo Kejva. Zvuk u Areni je bio odličan, smene bučnih i tihih delova su funkcionisale perfektno čak i na nivou 400 gde smo bili smešteni mi sa jeftinijim kartama. Zapravo za ptičju, tj. šišmiš-perspektivu smokrivi mi sami jer smo potcenili brzinu prodaje karata i zakasnismo sa kupovinom kvalitetnijih ulaznica ... Veoma mi je žao što je kod nas tako malo ovako velikih - da ne kažem svetskih - koncerata i što se tako kvalitetna beogradska Arena tako malo koristi ...  

Centralni deo koncerta je bio posvećen repertoaru u kojem je Kejv sa promenljivim uspehom mešao novi i stari materijal. Izbor pesama je meni tu bio pomalo čudan - Jubilee Street pa The Ship Song (ova pesma je jedna od retkih koje su možda previše blizu klasičnoj pop strukturi pa samim tim spada među popularnije i poznatije Kejvove pesme. Dakle radi se o starom i proverenom favoritu i publika nije krila oduševljenje kada su krenuli prvi taktovi ove pesme. Ali i Nick je to primetio i učinilo mi se da je nekako preko volje pristupio izvodenju ove pesme). Onda ide balada Into My Arms pa Girl in Amber pa I need You. Dakle, čudan spoj koji su činile starije ljubavne balade koje su do danas već postale klasika i nove spore, potištene, sumorne i ćudljive pesme sa minula dva albuma. Dakle tu se jasno videla razlika u Kejvovom senzibilitetu u njegovim tridesetim i pedesetim, jer kada uporedite recimo The Ship Song i I need You kao da ih nije pisao isti autor. Ali sa druge strane, niko drugi ne bi mogao da napiše ove pesme! 

Završni deo koncerta je počeo klasičnim, čini nam se nezaobilaznim pesmama - Red Right Hand i Mercy Seat ali se bend onda ponovo vraća na novi materijal - Distant Sky (tokom koje je preko video projekcije išao snimak sa delovima koje na albumu peva Else Torp) i na zaista predivnu Skeleton Tree sa kojom je završen zvanični deo skoro-pa-dvosatne svirke. Bend se naravno vraća na bis i počinje sa Weeping Song tokom koje Nik - u maniru Matta Berningera iz The National - sa mikrofonom silazi dole u publliku i šeta medu fanovima, skoro do trećine partera gde konačno staje i deo pesme peva odatle. Sve mi je izgledalo spontano ali mi se isto tako učinilo i to da iza Kejva ide kamerman koji sve to snima, pa sam pomislio da se tu zapravo radi o snimanju nekih koncertnih zapisa za film ili dokumentarac sa turneje. Onda ide pesma Stagger Lee tokom koje Nik - baš kao i Iggy na koncertu The Stoogesa davne 2004. - poziva deo publike da izade na binu. I tu sam opet imao dilemu da li se sve desilo spontano ili je u pitanju  nešto organizovano jer mi se sve činilo kao priličan bezbednosni rizik, kako za publiku - tako i za sam bend na bini ... Kasnije sam kod kuće pogledao neke tekstove sa svirki u Katovicama i Pragu pa sam video da se isto desilo i tamo pa je jasno da je izlazak publike na binu na neki način smišljen i organizovan od strane benda. Ali moram priznati da je sve ovo odlično izvedeno! Nik Kejv se sjajno snalazio, držao je sve pod apsolutnom kontrolom i nije se desilo ama baš ništa što bi bilo nalik na incident ili na neprijatnost. Zajedno sa pedesetak fanova na sceni, Nick Cave i The Bad Seeeds su - oko 22:50 - završili svoj beogradski nastup pesmom Push The Sky Away.

Kao što rekoh, bio je ovo sjajan koncert. Iako su se Nik Kejv i njegov prateći band držali zacrtanog repertoara koji su izveli u okviru jednog ranije zamišljenog i organizovanog nastupa, svakom fanu je bilo jasno da su ova dva i po sata bila odradena "za sve pare", dakle bez ikakve zadrške i bez ikakve kalkulacije! Bio je ovo koncert nabijen sirovom energijom ali bio je ovo i dogadaj koji je pokazao da se jedna rock ikona i u prepunoj Areni može neposredno približiti svojim fanovima. I na kraju šta jošp reći? Dodavola, Nik Kejv je napunio beogradsku Arenu, ima li lepšeg dokaza da još uvek ima neke nade za Beograd, Srbiju, svet, univerzum?! 

Sve fotografije by SensArture.

KONCERT: Superskin, New Root Canal, Christophe Clébard (Klub Vikend, 7. 10. 2017)

U subotu 7. oktobra u kovačičkom klubu Vikend održan je koncert trojice nesvakidašnjih solo muzičara iz Kanade, Austrije i Belgije. Ekscentrični muzičari Christophe Clébard, Rufus Mich i Adreas Klotz su u Kovačici nastupili u okviru svoje balkanske turneje.

Prvi je na scenu izašao Christophe Clébard iz Kanade i Brisela. Sam ali impozantan na bini, Christophe svira nešto što bi se moglo okarakterisati kao synth-pank. Poslednji album pod nazivom Suce Moi objavio je za kanadsku kuću Agony Klub Records krajem 2016. godine. Za Clébarda kažu, da su njegovi uživo nastupi su izrazito izazovni za publiku koju stavlja u stanje transa, a njegovi vokalni napad otvara portal ka mračnoj psiho odiseji. Meni se veoma dopao ovaj nastup jer je Clébard vešto kombinovao pevanje, sviranje klavijatura i manipulaciju zvuka. Na sceni je veoma upadljiv (visok, sa kombinacijom ukusnog odevanja i istetoviranih ruku) a njegov nastup je veoma upečatljiv zbog pevanja na maternjem, francuskom jeziku. Potražite ga OVDE.

Mnogo dinamičniji je bio nastup one man projekta New Root Canal. Radi se o solo projektu Rufusa Micha iz Antverpa. Sa imidžom sa kojim pomalo nalikuje na cEvin Keya iz Skinny Puppy, Rufus nije provodio vreme na bini nego je celo vreme skakao ispred bine, pevajući i repujući uz svoju malobrojnu publiku, tek povremeno prilazeći bini da podesi sebi matricu. Inače za Micha kažu da on zapravo rimuje i urla kroz naprsnute i šištave acid/krautrock elektropank numere što u isto vreme uljuljkuje i tera u psihodeliju. New Root Canal iza sebe ima jedan album - New Root Canal (Snail Recordings, 2015) - ali zato nastupa uvek samo snažno. Potražite ga OVDE.

Poslastica za kraj je bio sasvim statični nastup Andreasa Klotza. Ovaj muzičar koji nastupa kao one man projekat Superskin dolazi iz Beča. Za Klotza kažu da stvara vazdušaste, politeksturalne kompozicije sa Lo-Fi patinom, koje nas zavode u horor izmaglicu i prostrane, onosvetske pejzaže. Iza sebe ima tri albuma:  Superskin (SF Broadcasts, 2012), Descent (Baba Vanga, 2014) i Tremors (Sama Recordings, 2014), kao i jedan nastup na RTS-u (Studio 6). U Kovačici je dakle imao jedan sasvim statičan nastup, celo vreme je sedeo i bavio se manipulacijom zvuka stvarajući ambijentalnu muziku nalik saundrekovima za horor filmove. Potražite ga OVDE.

Posle dugog i toplog leta tokom kojeg je ponudio više koncerata za - uslovno rečeno - širu publiku, Klub Vikend je u jesen ušao uronivši svojim repertoarom u mračne i opskurne dubine domaćeg i svetskog muzičkog undergrounda.

KONCERT: E-P-P, Tehno Muda (Kovačica, 16.9.2017)

Posle tri koncerta sa relativno zvučnim imenima na repertoaru - Daniel Kovač, Kralj Čačka i Lira Vega -  minule subote su u Klubu Vikend nastupila dva muzička projekta za koje bismo mogli reći da dolaze iz nešto tamnijih dubina srpskog undergrounda. Radi se o bendovima Tehno Muda i E-P-P. Inače, bio je ovo zapravo trostuki program a veče je počelo u 21 čas kada je otvorena izložba printova multimedijalne umetnice Katie Woznicki. Ovu umetnicu poreklom iz Klivlenda znate i kao kantautorku Amanitu Dodolu. Dolaskom u Srbiju Katie počinje da crta stripove i ilustracije i da uporedo pravi muziku za nekoliko projekata: Amanita Dodola, E-P-P I MC Kopy Kat. U Kovačicu Katie je donela svoje stripove i ilustracije u kojima predstavlja bizarne i uvrnute situacije iz svakodnevnog života. Katie potražite OVDE.

Oko 22:30 na binu izlaze Vladimir Nikolić i Katie Voznicki, koji čine muzički projekat E-P-P. Ovo je konceptualni muzički duet ali je nekad u bendu bio i Vuk Palibrk koji je radio aranžmane pesama. Pevač Nikolić na binu izlazi u sasvim ekscentričnom izdanju (kišni mantil, naočare) dok je klavijaturistkinja Katie u malo opuštenijoj varijanti. Muzički projekat E-P-P pravi minimalističke elektronske pesme u formi reklama koje ništa ne prodaju. Njihov moto leži u stvaranju savršenog okruženja za turiste, a tvorci su video igrice “Turizam Bez Granica”. Koriste sintisajzer, ritam mašinu i sempler. Bend iza sebe ima samo jedno izdanje - EPP! - IT'S STRICTLY COMMERCIAL! / EPP! - TO JE SAMO REKLAMA! - trinaest pesama iz 2013. godine koje su se pojavile u samizdat pakovanju. U Kovačici su Vladimir i Katie odsvirali sledeće pesme: Intro, Image, Birthday cake, Teeth, Balkanska rapsodija, Eskimo, Hokus-pokus, Zam, Žene, Copy taste!, Worms, Radioaktivisti, Surfer, Fabrika, Krokodokodil, To je samo reklama, Hologram, Tideland i Outro. Projekat E-P-P potražite OVDE.

Konačno, oko pola sata pre ponoći, stejdž zauzima Vojkan Milošev poznatiji kao DJ Zlikovac ali i kao idejni vođa projekta TEHNO MUDA iz Vršca. Radi se o projektu koji je nemoguće opisati u kratkoj najavi. Tvorac ove jedinstvene muzičke avanture Vojkan Milošev je pre par dana izjavio sledeće: "Tehno Muda u subotu u klubu Vikend u Kovačici nastupaju tačno nakon 365 dana pauze. No ovu pauzu sam upotrebio ne bih li razvio novu zvučnu koncepciju. Nastup će biti isto tako nov. Po prvi put TM će nastupiti STVARNO, live bez matrica. Od sada će TM biti stvarno i isključivo LIVE band. Studijskih albuma više neće biti, ...". Na osnovu naziva projekta, rekao bi čovek da se radi o nekoj zezanciji i da će sve ovo biti nešto sasvim neozbiljno, ali pokazalo se da je Vojkan jedan veoma zanimljiv i nadasve ozbiljan autor elektronske muzike. Vojkan je muzičar na tragu onoga što radi i Lenhart Tapes, on u svoju - već sasvim zrelo razvijenu - viziju ambijentalne i tehno muzike ubacuje elemente balkanskog folka i folklora, i malecnu, skoro neprimetnu, dozu harsh noise buke. 

U Kovačici se Vojkan Milošev publici predstavio sledećim pesmama, to jest temama: Prestupna godina, Litanija svetog Save kikindskog, (Istarska) Enigma, Ganga i Guslarska tuga. Samo oko pola sata svirke ali zaista odličan nastup, toliko dobar da sam u razgovoru nakon koncerta Vojkanu rekao da bi morao da promeni ime projekta jer ga niko neće shvatati previše ozbiljno ako nastavi pod nazivom Tehno Muda, ili je bar jedan takav naziv zavaravajući, u smislu da zaista očekuješ neku sprdnju i zezanje a dobiješ nešto sasvim intrigantno, ozbiljno, kredibilno i sasvim relevantno. Tehno Muda potražite OVDE.

Bio je ovo još jedan odličan program u Klubu Vikend, malobrojna publika je imala divnu priliku da odluta u one malo tamnije i manje dostupne kutke srpske underground scene. Verujem da su mnogi kući otišli inspirisani za stvaranje ...  

KONCERT: Lira Vega (Kovačica, 9.9.2017)

U ova teška vremena za rock and roll, naročito onaj malo osobenije vrste, lepo je reći da ovih dana definitivno prisustvujemo jednom prelepom buzz-u oko beogradske grupe Lira Vega. Pre neki dan ste na stranicama Helly Cherryja u rubrici Kako sam postala ... mogli da upoznate Zoju Borovčanin, pevačicu ove kultne grupe, a pisali smo o njima i u sklopu izveštaja sa njihovog nastupa na FreeDom Art Festivalu u Pančevu krajem avgusta. Za one koji ne znaju, Lira Vega je rock bend koji postoji još od 1998. Tada je to bio projekat vezan za The Hat Theatre i tada je postava bila četvoročlana. Kroz bend su dosad prošli Boris Mladenović, Dejan Utvar, Dragan Novković, Ivana Bugarinović i Nemanja Aćimović ali su srž grupe činili gitarista Vladimir Ðordević i pevačica Zoja Borovčanin. Iza sebe grupa ima tri albuma: Lira Vega (PGP RTS, 2004), Sreća i Ljubav (Beopolis, 2009) i Duhovi (Lampshade Media, 2015) a danas bend funkcioniše kao duet, pesme izvode u novim i sirovijim aranžmanima a uz pomoć ritam mašine i elektronskih matrica za bas i synth deonice.

Rekli smo da su se u Pančevu Lira Vega predstavila publici jakim i efektnim polusatnim nastupom koji je mene lično podsetio na senzibilitet njujorške kultne grupe Suicide i na ono što već decenijama radi beogradski Supernaut. Dakle donekle ogoljeno i sirovo ali i veoma emotivno i ranjivo. Gitarista Vladimir Ðordević na sceni proizvodi gitarsku buku za trojicu ali je uproks tome uvek veoma kontrolisan, staložen i stamen, pružajući pevačici Zoji Borovčanin prostor da se razmahne svojim glasom koji se nadnosi nad svu tu buku i neumoljive mehaničke udarce efektno programirane ritam mašine. Sve ovo je dušu dalo za mali klub i tridesetak ljudi ispred bine, ali se na otvorenom prostoru u dvorištu Doma omladine Pančeva, dosta toga naprosto rasplinulo i ostavilo - za ovo nespremnu - publiku prilično hladnom. Ipak, lepo je bilo podsetiti se na Zoju Borovčanin i ponovo ući u korak sa ovom kultnom beogradskom grupom! 

U tom izveštaju sa pančevačkog nastupa grupe napisali smo jednu veoma očiglednu činjenicu - ovom bendu odgovaraju samo mali prostori, male bine i mali broj ljudi ispred nje, i tada smo kao primer naveli pančevački Štab Pogon i Klub Vikend u Kovačici. E, pa, neko kao da je poslušao ovaj savet i samo dve nedelje kasnije Lira Vega je nastupila u kovačičkom klubu Vikend. Veoma lepo raspoloženi, Zoja i njen gitarista Vladimir Ðordević otprašili su prejak jednosatni koncert koji dvadesetak ljudi u klubu nije ostavio ravnodušnim. Grupa je kidala, figrativno ali i bukvalno (Ðordeviću je pukla žica na pola koncerta pa je morala biti mala pauza). Bend je odsvirao sledeće pesme: Uvek ću te voleti, Ničiji mesec, Bluz, Nešto nedostaje, Himalaja, Ko me voli, Duhovi, Ljubav je, Ja te znam, Nema nade, Kristal, To mi se svida, Sanigra (Jednostavne stvari), Druga nova, Sreća i ljubav, Ja sam svuda, Kineski reggae, Vudu, Pamuk i Novi Meksiko. Zoja je bila veoma živa na malecnoj bini kluba i veoma je lepo umela da bez puno reči animira publiku i zadrži njenu pažnju. Ðordević je zato bio staložen i miran, odlično uvežban i spreman. Uprkos korišćenju većeg broja efekata, zvuk njegove gitare je celo vreme bio perfektan. 

Posle koncerta, prišli smo Zoji i Ðordeviću da pohvalimo njihov nastup i bilo nam je veliko zadovoljstvo da čujemo kako su oboje osećali da je ovo bio odličan koncert, pohvalivši zvuk u klubu Vikend. zvuk koji je bio tako dobar da bi - prema njihovim rečima - Lira Vega mogla da snima album u njemu, da uhvati i zabeleži nekako to koliko je ovde sjajna atmosfera ...   Đile iz Supernauta je jednom rekao "Trideset ljudi je naš Altamont!" a Lira Vega je večeras odradila odličan posao i pred dvadeset! A ja ne znam šta je više "underground" i "alternative" i "indie" od toga da i sa dvadesetak godina rada iza sebe daješ sve od sebe i pred dvadeset ljudi!

Fotografije © Elena Tomaš (FB SensArture) 

KONCERT: Kralj Čačka (2. 9. 2017)

Jedan od kulturnih događaja godine u Kovačici bio je subotnji koncert Kralja Čačka u klubu Vikend. Iako se o ovom koncertu govorkalo bar mesec dana, solo nastup Nenada Marića (1979) to jest Kralja Čačka potvrđen je tek minulog ponedeljka. Ipak, i tih nekoliko dana je bilo dovoljno da se priča o ovom događaju proširi među Kovačičanima i meštanima okolnih mesta pa je klub Vikend već oko pola deset uveče bio skoro pun.

Kao što jednom već rekoh, zastrašujuća je činjenica da slikar Nenad Marić (diplomirao na beogradskom FLU) kao Kralj Čačka radi već trinaest godina - od 2004. godine. Ovaj izuzetni kantautor radi pod uticajem Boba Dylana, Captaina Beefhearta, Toma Waitsa, Leonarda Cohena, Nicka Cavea, Johnyja Casha, Muddyja Watersa, Howlin Wolfa, Jacquesa Brella, dok se se u srpskom kontkstu naslanja na ono što je pre dvadesetak godina radio Vojislav Voja Vijatov kroz Onomatopeju ideja. 

Iako već dugo radi, Kralj Čačka iza sebe ima samo dva zvanična izdanja, oba su svetlo danan ugledala tek prošle godine. Radi se o EP izdanju Naći ću izlaz/Na Margini ‎(LOM, 2016) i albumu Zemlja snova (Pop Depresija, 2016). Pesme koje je Kralj Čačka dosad snimio svakom poštovaocu srpske muzičke scene ulivaju neku vrstu uvrnutog strahopoštovanja, jer Marić se ovde bukvalno na sve strane razmeće talentom i sposobnošću da napravi ne samo pop pesmu nego kompletan proizvod - od teksta koji te uvuče u priču sa lakoćom kakvu nalazimo kod vrhunskih majstora kratke priče, preko aranžmana koji zaista i bez neke zadrške podsećaju na Toma Waitsa (ali i Cavea, Cohena, a fali mu samo harmonika da bi - na primer kod pesme Ludi svete - sve poprimilo obrise brehtijanskih pozorišnih songova i onoga što rade The Tiger Lillies) pa sve do celokupnog imidža (Tom Waits oko Rain Dogs albuma). 

 Ove godine Kralj Čačka – sa svojim pratećim bendom čiju osnovu čini njegov brat Marko Marić, pijanista i gitarista - konačno zauzima mesto koje mu na srpskoj muzičkoj sceni pripada. Krug fanova mu je sve širi, a tu su i ljudi koji će doći tek da čuju njegove najpoznatije pesme, Moj avatar i Deda Mraz je švorc. Ipak, i to je nešto – jer Kralj Čačka definitivno spada u trenutno najsvežije, najzanimljivije i najrelevantnije pojave na srpskoj muzičkoj sceni.

U Kovačici, Kralj Čačka je imao solo nastup, dakle na bini je bio bez pratećeg benda i uz sebe je imao samo akustičnu gitaru. Koncert je počeo oko 22:30 i njegov glavni deo je trajao oko sat vremena. Marić nije previše pričao između pesama ali nije bio ni ćutljiv. Još pre prve pesme je objasnio otkud baš ovakav naziv za njegov muzički projekat, dakle uputio je publiku na etimologiju reči čačak koja u staroslovenskom jeziku znači blato što dakle implicira da Kralj Čačka nije neki lokalpatriota vezan za grad u centralnoj Srbiji nego se tu pledira na kraljevstvo blata, dakle gliba, mulja, kaljuge, prljavštine, mutljavine i bede. 

Prva pesma koju je odsvirao je pesma Zemlja snova koju dobro upućena publika odmah povezuje sa poznatim (najtužnijim na svetu) crtaćem Negde u zemlji snova (Somewhere in Dreamland, Max i Dave Fleischer, 1939). U ovoj gorko-slatkoj pesmi Marić peva o podmuklom dobu u kojem živimo i o tome kako Jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan a noć ti poruku šalje/da odsanjaš novi san. Nije neka mudrost reći da se Kralj Čačka pojavio i proslavio u potpuno nevreme za bilo kakvu umetnost, ali treba uvideti i to da trenutno nema boljeg čoveka da nam na pravi način peva o nevremenu u kojem živimo.

Pre nego što je krenuo na pesmu Pomoć prijatelja, Marić je obavestio publiku da se za šankom mogu kupiti njegova zbirka poezije Na margini (LOM, 2016) i njegov CD Zemlja snova. Inače oba ova artikla su koštala po 500 dinara i kada sam posle koncerta kupio zbirku (uz koju ide i gorepomenuti EP) kupio sam poslednji primerak (Marić je bio ljubazan da potpiše autogram). Sledile su pesme Želeo sam kao mali, Weltschmerz (naziv pesme je valjda ovaj, ne znam jer je ovo jedna od mnogih na Marićevom repertoaru koje još nisu snimljene), Konac nam je pretanak i Predveče. Nakon toga je kovačičku publiku Kralj Čačka počastio sa dve nove pesme -  Spusti svetlost na put i Mi smo se srušili nama. Obe će se naći na njegovom sledećem albumu ...

U pesmu Pad u Ljigu nas je Marić uveo pričom o „demonskom trouglu“ u kojem staju autobusi iz Beograda na putu ka unutrašnjosti – navodno, jedan deo tog trougla je i mesto Ljig. Baš tu bi redovno stao autobus koji je tada studenta Marića vozio na relaciji Beograd – Čačak. O pesmi Istanbul, Kralj Čačka je rekao da je posvećena savremenim migracijama stanovništva. Posle ove tužne i spore pesme sledila je možda i najpoznatija pesma ovog autore – Avatar. A onda su išle pesme Nizbrdo pravo i U tvom malom svetu pa Zašto su tvoje oči prazne.

Glavni deo koncerta je priveden kraju pesmama Žur smrti, Pesma o kukanju, Partizan (prepev pesme Leonarda Cohena, napravljen za dokumentarac Sedma republika) i Kako izgleda jutro. Onda je usledila neka vrsta pauze jer se oko 20 minuta posle ponoći desio neplanirani bis. Dakle skoro sat vremena posle završetka koncerta, ljudi se nisu razilazili a Marić je izašao na binu da spakuje svoju gitaru i opremu. Publika je ovo pogrešno protumačila i krenuo je spontani aplauz i oduševljenje među ljudima koji su pomislili da će Kralj Čačka još malo da svira. E, sad, možda je u momentu bio prijatno iznenađen ovakvom reakcijom publike a možda je tako i planirao ali Kralj Čačka je uključio svoje pojačalo i svoj mikrofon i odradio još jedan set pesama!

U sledećih petnaestak minuta odsvirao je još i pesme Prazno veče, Deda Mraz je švorc, Lidija (nova pesma), Ne mogu da se vratim u svoj rodni kraj i Izlaz iz ovog limba (većina ovih pesama nisu snimljene ni objavljene). I to je bio kraj! Dok je Nenad Marić pakovao svoju opremu i silazio sa bine čuli su se povici „Ti nisi kralj, ti si car!“ i nema se šta dodati, svako oduševljenje je bilo na mestu, Kralj Čačka je isporučio! Oni koji su bili na koncertu prisustvovali su kulturnom događaju godine, ko nije bio može samo da žali i čeka drugu priliku. Ali, tokom svirke na kojoj sam primetio ljude iz Padine i okolnih mesta, neke čak iz Beograda, shvatio sam da je ovo možda jedan od poslednjih koncerata koje će Kralj Čačka držati pod ovim uslovima (cena ulaznice 100 dinara, broj ljudi na svirci oko 50) i u ovako intimnim okolnostima (slobodno prilaženje bini i fotografisanje, pre i posle svirke direktni kontakt sa autorom i autogrami, ...). Pre par meseci Kralj Čačka je nastupio kao predgrupa  Darku Rundeku na rasprodatom Tašmajdanu, pred hiljadama ljudi. Dakle okolnosti koje smo imali te subotnje večeri u klubu Vikend će se teško ponoviti ...

Sve u svemu, koncert za pamćenje! 

Sve fotografije © Elena Tomaš (SensArture)